Tog 03.02.2008. godine sam ostavio pušenje. Prošlo je tačno dve godine od tad. Posle 15 godina pušenja, elegantno i beskompromisno sam se oslobodio poroka. Kako sam to učinio? Za sve je „kriva“ jedna knjiga koja je učinila pravo čudo „Lak način da ostavite pušenje“ autora Allena Carr-a koja me je na čudesan način preobratila u nepušača posle samo 100 pročitanih strana. Iako sam i sam sumnjao u čudo, ono se ipak desilo.

Smatram da je čin ostavljanja pušenja za svakog pušača ličan, subjektivan. Pušio sam 15 godina i sada, nakon dve godine apstinencije, mogu da kažem da nije lako ostaviti ovaj porok. Sve se menja, navike i rituali koji su bili sastavni deo pušenja moraju nestati. Treba se izboriti sa krizama, treba uložiti mnogo truda, raditi na sebi, padati i ustajati da bi se pobedio ovaj porok. Činjenica je da je svaki ex pušač potencijalni pušač i dalje i da treba svakodnevno paziti da se ne poklekne u toj borbi.

Nakon dve godine od prestanka pušenja shvatio sam jednu gorku istinu. Pušači sa kojima sam se susretao u ovih dve godine su jako netoleratne osobe. Ima izuzetaka ali jako malo. Priznajem da sam i sam bio takav dok sam pušio, ali sada, iz ove vizure, vidim koliko je teško robovati cigaretama. Shvatio sam da svaka priča koja se vodi sa pušačima u vezi svakodnevnih situacija da mi npr. „smeta ako neko puši u mom stanu ili kancelariji“ dovodi do podsmešljivog stava prema meni. Na moje mučenje kada mi npr. ide dim u lice sagovornika na nekom javnom mestu a pušač to vidi, umesto da ugasi cigaretu on nastavlja nemilosrdno sa torturom. Najviše mi je žao male dece u okruženju pušača.

Kada se sve presabere, došao sam do zaključka da treba ulagati u svoju budućnost, u zdravlje za neke buduće dane kada treba biti spreman da se uhvatiš u koštac sa životom da da budeš zdrav, za sebe i svoju porodicu. Pušenje na duži period ruinira zdravlje, posledice nisu vidljive odmah ali svakako dolazi do njih. Ne želim da dajem savete pušačima koji čitaju ovaj tekst, ja sam svoju bitku dobio, ponosan sam na sebe i svakako sam postao bolji čovek zbog ovog čina.

Juče smo odlučili da posetimo Prerast, prirodni kameni most koji je  oblikovan milionima godina od strane same prirode. Nikada ga ranije nismo posetili, verovatno iz razloga što smo očekivali da je daleko i da se do njega teško stiže.  Pogrešili smo. Pitam se koliko je Majdanpečana posetilo Prerast? Smatram da ih je malo.

Prerast se nalazi u neposrednoj blizini Majdanpeka, 5 kilometara ka Donjem Milanovcu.  Tog dana je pobedila želja da se otkrije nešto novo i da se pobegne iz usijanog betona grada. Pretpostavljali smo da je Prerast daleko od puta i da se treba pešačiti nekoliko kilometara kroz gustu bukovu šumu i da se treba uspinjati uz neke hridine. U svemu smo pogrešili. Prerast se nalazi na samo 800 metara od puta i lako je stići do njega. Treba pregaziti na nekoliko mesta malu rečicu (ne znam joj ime) i stići do zadate destinacije. Ono što nam je odmah upalo u oči jeste činjenica da smo sreli nekoliko stranaca koji su se upravo vraćali sa Prerasta. Jbt. stranci ga posećuju a mi koji celog života nekoliko kilometara od ovog mesta, prvi put obilazimo ovu prirodnu lepotu. Packe je bio inicijator svega (Vanju i mene nije bilo teško nagovoriti da krenemo u avanturu), a kao razlog posete bila je emisija Jovana Memedovića koji je snimio  baš o Prerastu. U emisiji Prerast izgleda tako mali, gotovo da se svod ovog mosta može rukom dohvatiti ali kada smo se našli ispod njega, u trenutku smo se razuverili. Most je visok oko 150 metara i predstavlja impresivno delo prirode.

Ispod Prerasta protiče mala rečica koja pravi prirodne kade od kamena koje su nas takođe zainteresovale. Očas posla smo poskidali patike i krenuli bosim nogama kroz rečicu da se osvežimo. Packe je otišao korak dalje pa je rešio da se ceo osveži u jednoj širokoj kamenoj kadi.

Ono što je jako pokvarilo celokupan utisak je činjenica da je prilaz samom Prerastu jako težak, neobeležen, treba se probijati kroz gustu travu rizikujući da vas nešto ne ujede ili polomite nogu. Nadležni (pretpostvavljam da je to Turistička organizacija opštine Majdanpek), ništa nisu uradili po pitanju ovog problema. Na samom prilasku Prerastu nema table koja bi vas uputila ka njemu (u jednom delu šume izlazite na raskršće i tada treba da nastavite levo), i koja bi vam dala generalne informacije o ovom prirodnom fenomenu. Lepo je sve to predstaviti na slikama, brošurama, ali se o prirodnim lepotama treba brinuti i na licu mesta. Turistima treba omogućiti da na civilizovan način posete ono što im nudimo, nadam se da se oni stranci sa početka teksta nisu izgubili negde u šumi???

Ovaj blog počinjem sa hroničnim bolom u desnoj nozi a koji je posledica neke vrste uklještenja kičmenih živaca. Ja neću kao naš ministar zdravlja otići na operaciju diskus hernije i rešiti svoj problem u vezi leđa u nekoj od zemalja zapadne evrope već ću se prepustiti lokalnom iscelitelju koji će me osloboditi bolova metodom lečenja koja se prenosi u njegovoj porodici sa kolena na koleno.

Priključujem se akciji koju je za 07.07.2010. pokrenula drugarica blogerka Mahlat očigledno revoltirana bahatim ponašanjem ministra zdravlja i svim aferama koje prate njegov rad.

Ovo je link ka facebook grupi za davanje ostavke ministra zdravlja.

Evo i strane na kojoj se iznose podaci zašto ministar treba da podnese ostavku, strana je dobro argumentovana.

Juče mi je stigao cirkularni mail od jednog druga koji navodi razloge zašto ne treba plaćati RTV pretplatu i kako smo svi obmanuti od strane EPS-a, RTS-a i države a u vezi famozne pretplate. Evo tog maila:

Prošlo je blizu dve godine od kada sam ostavio pušenje. Bez foliranja da s vremena na vreme zapalim cigaretu kako to većina pušača u pokušaju radi, apstinent sam dvadeset i jedan mesec. Bio sam pušač petnaest godina i svi moji pokušaji su bili neuspešni do trenutka kada se u mojim rukama našla jedna fotokopija knjige autora Alen Carr-a koju sam pročitao tog trećeg avgusta 2008. godine i beše to dan kada sam se oslobodio ove velike pošasti.

Novi Zakon o zaštiti stanovništva od izloženosti duvanskom dimu objavljen 07.05.2010. godine u Službenom glasniku Republike Srbije počeo je da se primenjuje 15.05.2010. godine. Ovaj zakon je u potpunosti zamenio prethodni Zakon o zabrani pušenja u zatvorenim prostorijama koji se pokazao kao neučinkovit i gotovo da se retko ko pridržavao istog.

GDE JE STROGO ZABRANJENO PUŠENJE!

Zakon o zaštiti stanovništva od izloženosti duvanskom dimu decidirano  u članu 3. stav 5. navodi da ne postoji mogućnost pušenja u zatvorenim prostorijama sledećih delatnosti:

• državna uprava i lokalna samouprava;
• zdravstvena zaštita;
• vaspitanje i obrazovanje;
• društvena briga o deci;
• socijalna zaštita;
• kultura;
• sport i rekreacija;
• proizvodnja, kontrola i promet lekova;
• proizvodnja, smeštaj i promet životnih namirnica;
• društvena ishrana;
• mediji i prostor u kome se obavlja snimanje i javno emitovanje;
• sastanci i javna okupljanja građana.

Prilično dugačak spisak zatvorenih prostorija u kojima je zabranjeno pušenje, zar ne? Sećam se da je prethodni Zakon dozvoljavao da se moglo pušiti u prostoriji prethodno određenoj za pušenje i prvih nekoliko dana taj zakon se šatro primenjivao ali posle su se stvari vratile na staro i nikoga nije bilo briga za poštovanje Zakona, vratila se stara rutina pušenja gde god se stiglo. Napred navedeni spisak zatvorenih prostorija u kojima vlada totalna zabrana pušenja je stvarno impresivan. Nadam se da će nadležni inspekcijski organi beskompromisno raditi svoj posao i da će jako udariti po opštinama, školama, zdravstvenim ustanovama, sportskim objektima. Nadam se da će se većina vas koji čita ovaj tekst složiti sam mojim mišljenjem.

ZANIMLJIVO?

Zakon sadrži i neke zanimljive detalje. U članu 9. stav 1. tačka 2. stoji da je pušenje dozvoljeno u prostorijama u kojima borave „pacijenti specijalnih bolnica za lečenje psihijatrijskih bolesti, odnosno pacijenti psihijatrijskih odeljenja“. U stavu 4. istog člana stoji da je pušenje dozvoljeno „u ustanovi za izvršenje zavodskih sankcija u prostorijama u kojima borave lica u istražnom postupku, odnosno lica kojima su izrečene zavodske sankcije propisane zakonom“. Kad je kriza pušiti se mora. Scene u filmovima gde psihijatrijski bolesnici puše ko sumanuti kao i oni protiv koji se vode istražni postupci nisu klišeizirani i svakako svoju potvrdu imaju u realnom životu.

KO VRŠI NADZOR?

Član 21. kaže da sprovođenje zakona nadziru:

• Ministarstvo, preko zdravstvene inspekcije, sanitarne inspekcije i inspekcije nadležne za lekove i medicinska sredstva;
• Ministarstvo nadležno za poslove prosvete, preko prosvetnih inspektora;
• Ministarstvo nadležno za poslove rada, preko inspektora rada;
• Ministarstvo nadležno za poslove trgovine i usluga, preko tržišnih inspektora;
• Ministarstvo nadležno za poslove turizma, preko turističkih inspektora;
• Ministarstvo nadležno za unutrašnje poslove, preko inspektora za preventivnu zaštitu.

Spisak svih navedenih inspektorata jasno ističe činjenicu da je država rešila da pokrije široku oblast delovanja i da gotovo u svakom sektoru ima kontrolu nad sprovođenjem zabrane pušenja. Ovi inspektorati će organizovano pristupati kontrolama i deliće inforamcije između sebe.

KAZNENE ODREDBE

Novčane kazne se kreću u rasponu  od 5.000 dinara do milion dinara. Prekršioci koji direktno konzumiraju duvanske proizvode će platiti najnižu kaznu a posebna priča su kazne koje se odnose na pravna lica koja mogu biti kažnjena novčanim kaznama od 500.000 do milion dinara za više situacija u kojima se ne sprovodi ovaj zakon.

Iskreno se nadam da će se ovaj Zakon dosledno i beskompromisno primenjivati. Država će svakako imati koristi ako se smanji broj pušača. Koliko samo para ode na lečenje bolesti koje nastaju kao posledica pušenja?  Postavljaju se mnoga pitanja na koje statistika može da odgovori precizno i jasno. Bilo kako bilo, videćemo u narednom periodu kako će se stvari odvijati. Svakako bi trebalo nekoliko puta odrapiti prekršioce po džepu (pravna lica) i to objaviti na medijima. Prosto je neverovatna činjenica koliko mediji imaju hipnotično dejstvo među narodom, jedna takva vest objavljena na drugom dnevniku RTS-a bi svakako dovela do toga da svi poveruju u činjenicu da se Zakon o zaštiti stanovništva od izloženosti duvanskom dimu mora početi primenjivati i da nema zezanja sa državom.

Danas, 18.12.2009. godine u 19 časova sastali su se skijaški entuzijasti grada Majdanpeka okupljeni oko ideje ponovnog osnivanja skijaškog kluba „Starica“. U kafani kod Delića, u bivšem Domu rudara okupilo se nas devetorica. Ovaj skup je bio prilično neformalan i predstavljao je pripremu za osnivačku skupštinu koja će se održati 21.12.2009. godine u 19 časova u prostoriji skupštinske sale u Mesnoj zajednici u Majdanpeku.

photo by paun es durlić

U prilično opuštenoj atmosferi, u kojoj je čini mi se bilo i onih skeptičnih na celu ideju osnivanja kluba i onog što ljudi okupljeni oko njega mogu uraditi, konstatovano je da će se Skijaški klub zvati „Starica“ (za one koji ne znaju Starica je planina koja se nalazi u neposrednoj blizini grada). Od skijanja ove godine na terenima skijališta Rajkovo u Majdanpeku, na žalost nema ništa. Ipak, osnivanjem ovog skijaškog kluba mnoge se stvari mogu pokrenuti u pozitivnom smeru a koje se tiču skijaškog sporta u Majdanpeku. Osnivanjem skijaškog kluba, skijaški entuzijasti stiču pravo da se bore za skijanje u Majdanpeku, dobijaju moćno oružje protiv aktuelne birokratije koja je svojim nedomaćinskim ponašanjem dovela do propasti skijaškog sporta u Majdanpeku.

Ujedinjeni možemo da pokrenemo pozitivne stvari koje se tiču skijaškog sporta u Majdanpeku. Glavni cilj će biti da se staze osposobe za narednu skijašku sezonu, bez obzira na sve. Potrudićemo se da se redovno podnose izveštaji skijaškom klubu i zainteresovanim građanima šta se uradilo po pitanju skijališta iz meseca u mesec. U toku je izrada i sajta skijaškog kluba tako da će u narednom periodu biti postavljen na mrežu i tamo ćete moći da dobijete informacije o skijanju. Ono što raduje u celoj situaciji je pozitivna energija među mladima koji su željni skijanja i među starim skijašima koji pružaju podršku da se skijaški sport ponovo vrati u Majdanpek. Vreme je da neke stvari postavimo na svoje mesto.

Veliki talas nezaposlenosti zapljusnuo je Majdanpek poput Cunamija pred sam kraj ove 2009. godine. Ustaljena novogodišnja atmosfera, koja je uvek asocirala na najbezazleniji period godine kada je Majdanpek tradicionalno i najlepši,  rasplinula se poput balona sapunice. Radnici Zlatare Majdanpek očekuju stečaj, teška je situacija i u Fabrici bakarnih cevi, radnici Opštinskog suda Majdanpek i radnici Opštinske uprave u Majdanpeku očekuju takođe otpuštanje, prilično sumorna atmosfera među radnim narodom nekada moćnog Majdanpeka.

photo source: www.labin.com

Za zadnjih godinu dana u Srbiji je bez posla ostalo 250.000 radnika. U mesecu novembru se na birou rada prijavilo čitavih 19.798 osoba. To su mahom ljudi koji su u zrelim godinama i koji nemaju novca da pokrenu neki biznis. Šta uraditi u Srbiji kada ostanete bez posla???

1. NAKNADA – Radnik se treba javiti kod Nacionalne službe za zapošljavanje gde može ostvariti pravo na novčanu nadoknadu, i to u zavisnosti od visine primanja koja je imao dok je radio, od 12.000 dinara do 24.000 dinara u periodu od godinu dana. Ako se zaposleni opredeli za osnivanje samostalnog biznisa (koji će sasvim izgledno propasti pre ili kasnije jer će ga država osušiti svojim nametima), nezaposleni koji se opredelio za ovu opciju može dobiti jednokratno ceo iznos naknade a može konkurisati i za kredit kod Fonda za razvoj Republike Srbije.
2. OBUKA – Nacionalna služba za zapošljavanje organizuje obuku za razna zanimanja i to putem prekvalifikacije i dokvalifikacije. Ove godine je upisano oko 3.000 ljudi a kursevi traju do šest meseci. Pre svega najviše je ljudi zainteresovano za zanimanja servisera računara, turističke vodiče, kozmetičare. Završena obuka ne znači automatski i sigurno zaposlenje.
3. SUBVENCIJA – Ako lice želi da pokrene privatan biznis može da očekuje subvenciju u jednokratnom iznosu od 130.000 dinara radi adaptacije ili kupovine poslovnog prostora ili nabavke osnovnih sredstava za obavljanje delatnosti.

Ko se zajebe pa pokrene biznis očekujući da će od države dobiti novčanu pomoć kroz kredite može sasvim lako da izvisi za novac, pri tom se debelo zadužujući. Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja je 29. juna ove godine saopštilo da je program subvencija za pokretanje posla u 2009. godini završen. Dodeljeno je 2.822 kredita a da bi kanditati mogli da dobiju kredit, morali su da otvore svoje radnje ili preduzeća. Za neophodnu dokumetaciju trebalo je izdvojiti oko 50.000 dinara, trebalo je priložiti biznis plan(ko ne zna da ga uradi, a mnogi ne znaju, plaća izradu istog). Dok čekaju na ove kredite preduzetnici svakog meseca trebaju da uplate doprinose i poreze, u proseku od 12.000 do 15.000 hiljada dinara. Kada se saberu svi ovi rashodi ljudi potrođe čitave otpremnine i tako da naredne godine ne mogu da konkurišu za kredite jer više nisu početnici. Prilično pokvarena igra države prema preduzenticima u pokušaju.

Priča se odvija dalje pa tako imamo sledeću situaciju, i ako pokrenete biznis (radnju u zemlji Srbiji) niko vam ne garantuje da ćete se održati na površini i početi da privređujete. Mnoge radnje se zatvore i pre nego što im kupci zapamte ime. Ova pojava je izuzetno ispoljena u Majdanpeku.

Srbi olako dižu ruke od biznisa pre svega zbog velikih nameta države. Država je skupa. U Srbiji su prilično veći porezi i doprinosi nego u regionu. Privrednici plaćaju skuplju struju, gas i vodu. Ako je neko početnik u poslu i tek treba da razvije biznis, banke ga neće kreditirati.

Hteli mi da priznamo ili ne razvijati biznis u zemlji Srbiji je prilično nezahvalan posao.  Vrata Evropske unije se polako otvaraju za naše građane što će dovesti do velikog egzodusa radnika na zapad.  Za kraj ću vam ispričati jednu anegdotu koju sam čuo od mog druga koji je na „privremenom radu u Austriji“. On je otac troje dece, napustio je pre par godina siguran posao u Rudniku Bakra Majdanpek. Kada je otišao za Austriju imao je jako težak period prilagođavanja, odvojen od porodice pomišljao je da se vrati nazad. Njegov brat mu je dao praktičan savet u tim trenucima kada se lomio: „Slušaj, koliko god da je dobro u Srbiji,  ovde će uvek biti malo bolje.“ Nakon toga, ubrzo je sredio papire za sebe i porodicu i napustio je Majdanpek i Srbiju.

izvor: Večernje novosti (pisano izdanje)

Juče je bio sasvim običan jesenji dan. Ovaj deo teksta biće ilustrovan sa par svežih fotki koje možete pogledati. Prava jesen, obojena bojama a ja i Marko, gladni sa toplim burekom u rukama, šetkali smo se i pričali neke neobavezne pričice. Par put smo konstatovali ove godine da miriše na zimu, bilo je jako hladno. Shoncraft, koji je za vikend skoknuo do rodnog grada, se takođe u nedelju žalio da je jako hladno.

Juče je objavljen članak u Blicu u kome se kaže da neće biti skijanja na Rajkovu. Direktor sportskog centra „6. avgust“ je jednostavno rekao da nedostaje otprilike 1.5 miliona dinara da se sredi skijalište. Hmmm, ok, ali da li je išta moglo da se uradi i mimo novca, sa malo dobre volje radnika u hali. Da li je neko od njih obišao skijalište i potrudio se da pokupi ono đubre ispred kontejnera u kome su smešteni radnici koji brinu o skijalištu i opremi na stazi. Ove godine sam bar 15 puta bio gore na Rajkovu, verujte mi na reč, ni jednom nisam zatekao nadležne da bilo šta rade na skijalištu. Staze su ponovo zarasle, kontejneri za smešaj skijaša su potpuno neupotrebljivi, jednostavno sramota me je da sam skijaš, sramota me je nemara koji je doveo do toga da više ne postoji skijanje u Majdanpeku.

Član 5. stav 1. Zakona o javnim skijalištima kaže: „Uređenje , opremanje, održavanje, korišćenje i upravljanje javnim skijalištem (u daljem tekstu: skijalište), kao i upravljanje prostorima pogodnim za uređenje skijališta, u smislu ovog zakona, smatraju se delatnostima od opšteg interesa.“

Član 22. stav 2. Zakona o javnim skijalištima kaže:“ U vreme kada skijalište nije u upotrebi, skijaški centar je dužan da se stara o čuvanju skijališta i redovnom održavanju staza i opreme na skijalištu.“

Stav 3. istog člana kaže:“Održavanje ski – staza obuhvata letnje i zimsko održavanje“.

Da li su nadležni pročitali ova dva napred navedena člana Zakona o javnim skijalištima?

A danas je u Majdanpeku pao sneg, i kao so na ranu samo me je učinio još neraspoloženijim.  Jedina pozitivna stvar, osim one šetnje sa Markom i toplim burekom u rukama, je ta da sam konačno sredio gitaru. Sređivanje se odvijalo u dve faze, prva je bila čišćenje i uklanjanje žica. Ja i drug stari smo uradili prvu etapu…

Druga etapa na žalost nije dokumentovana slikama, Mace i ja smo polako namestili žice, naštelovali floyd rose i u neobavezno diskutovali o rock’n'roll-u u Majdanpeku. Sve u svemu ovih dana nikako nije bilo dosadno.

Nisu sve priče u našem gradu sumorne, depresivne i jadne. Kada se ljudi udruže, kada postoji ideja i energija ljudi svakako se mogu uraditi i neke korisne a lepe stvari. U poslednjih nekoliko meseci sprovedeno je nekoliko zanimljivih akcija  i naš grad je ulepšan za jedno divno dečje igralište, dobili smo kaveze za skladištenje plastične ambalaže, medicisku opremu od Vlade Japana, jedan lep digitalni sat iznad bolničke apoteke i svakako je ove nedelje fudbalsku planetu zapalio naš majdanpečanin Dejan Rambo Petković.

Dečje igralište se nalazi tik pored ulice Karađorđeve a preko puta osnovne škole „12. septembar“ u Majdanpeku. Iskreno, u ovom trenutku ne posedujem informaciju ko je renovirao ovaj dečji vrtić, ali je posao svakako urađen veoma kvalitetno. U svom tom sivilu okolnih zgrada, ovaj vrtić je prava oaza radosti za mališane.

Članovi udruženja građana „Eko030″ iz Majdanpeka su uradili projekat „Čisto“ kojim su postavili kaveze u koje se odlaže PET ambalaža (flaše, kese i ostale plastične stvari koje građani više ne koriste). Preduzeće je pre dvadesetak dana postavilo tridesetak žičanih kaveza na teritoriji celog grada a takođe isto  je dobilo i mašinu za obradu sakupljene ambalaže. Ono što sam ja primetio je da majdanpečani prilično disciplinovano odlažu ambalažu u kaveze što me prijatno iznenadilo. Ovih nekoliko fotografija koje sam napravio na nekoliko različitih lokacija u gradu potvrđuje tu tezu. Nadam se da vandali neće krenuti sa demoliranjem kaveza i da isti neće poslužiti za čuvanje razne sitne stoke.

„From the people of Japan“, Japanska vlada je zdravstvenoj ustanovi u  našem gradu dodelila medicinsku opremu u vrednosti od 61.000 € (ambulantno vozilo, EKG aparat, defribilator, ultrazvuk i monitor). Smatram da je ova oprema u velikoj meri došla kao melem na ranu našim medicinarima. Ovom opremom se svakako podiže kvalitet zdravstvene zaštite u Majdanpeku. Osim toga, na zidu apoteke doma zdravlja osvanuo je i digitalni sat.

Šmeki se vraća u velikom stilu. Veoma dobre fudbalske partije u brazilskom Flamengu su ponovo izbacile u prvi plan fudbalera koji je ponikao u Majdanpeku. Čovek koji igra u zemlji petostrukog svetskog šampiona u fudbalu, čovek koji igra sjajno u 37. godini života i čovek koji je javno preko medija rekao da bi voleo da zaigra za reprezentaciju Srbije u fudbalu (makar jednu prijateljsku utakmicu, nadamo se da ce selektor Antić imati to u vidu), svakako zaslužuje sve pohvale. Šmeki je svakako fenomen, jedan, jedini, neponovljivi. Evo oficijalnog sajta Ramba Petkovića na internetu.

photo by www.glassrbije.org

Izvori: rtvmajdanpek.com i eko030.wordpress.com

Koliko se god trudio da neke stvari objasnim ljudima, jednostavno, ne ide? Pisati blog nije lako. Treba uraditi toliko tehničkih stvari, namučiti se u vezi mnogih sitnica i na kraju krenuti sa pisanjem. Može se pisati o bilo čemu, može se pisati u bilo koje dana, može se pisati za sebe ali uvek se provuče ta želja da i drugi pročitaju to što si napisao. Ne treba živeti u ružičastom svetu, uvek je prisutna surova istina da je kritika čitaoca stoji kao „Damoklov mač“ nad glavom onoga koji piše.

photo by www.telkman.co.uk

Već nekoliko puta sam se susreo sa kritikama u vezi mojih postova. Jedan drugar me je kritikovao u vezi grešaka koje pravim kada pišem a drugi u vezi kontradiktornosti koje iznosim i koje u stvari predstavljaju čistu glupost. Ok, kažem ja, sigurno ste u pravu, ali blog koji ja pišem je moje poimanje stvarnosti, moj autentični pečat koji dajem svetu oko sebe i stvarima koje me zanimaju. Moj blog = moja subjektivnost. Ono što napišem to je deo mojih razmišljanja, znanja koje posedujem i to sve u trenutku inspiracije pretvaram u blogpost. Ne želim da ulazim u raspravu da li grešim ili ne, jednostavno se trudim da tekstove učinim zanimljivim ljudima za čitanje i da održim koliko toliko kvalitet pisanja.

Profesor Bane iz Bora, jedan od blogera je na prethodno održanom BlogOpenu u Nišu govorio o pravopisu i pismenosti među blogerima. U njegovom predavanju se jasno moglo čuti da blogeri trebaju da imaju kvalitetnu kontrolu tekstova, da se u celu priču uključe cenzori i da tako blog dobije kvalitetno prečišćene tekstove, gramatički ispravne i ispeglane. Ne, ja ne želim da robujem tome. Daleko od toga da želim da ruiniram svoje tekstove i da ne vodim računa o pravopisnim stvarima u njima. Trudim se da posao odradim kvalitetno, koliko mi moje znanje dozvoljava.

Ja sam ovaj blog počeo da pišem isključivo iz potreba da predočim svetu svoje stavove, svaki od mojih tekstova je autentičan i vezan za neko moje interesovanje. Osim mene tu je Marko, koji takođe slobodno može da iznosi njegova interesovanja. Jedini uslov koji stavljam pred Marka i sebe je da sadržaj bude zanimljiv. Plus je ako se u tekstovima nadje i neka priča vezana za Majdanpek, za ljude koji ovde žive, za dešavanja u gradu.

Dragi moji, čitajte tekstove, komentarišite, opustite se uz sadržaj ovog bloga i nemojte uzeti autorima tekstova za zlo ako neki put promaše slovo, pogreše koji padež ili iznesu neki lični stav sa kojim se vi ne slažete. Ipak je ovo blog, mesto na kome je subjektivan stav na prvom mestu.