Da li vam se ikad desilo da pročitate nečiji blog od prvog blog posta do poslednjeg? To nije sve, da li vam se nekad desilo da želite da čitate taj isti blog i dalje? Meni jeste, sa velikim uživanje sam pročitao blog bračnog para Novaković koji živi u Americi.

Danica i Nikola Novaković su 2008. godine dobili zelene karte i trbuhom za kruhom su se preselili iz Novog Sada u Chicago. Odmah po dolasku na tlo Amerike kreću da pišu blog na adresi novakovici.blogspot.com i tu kreće jedna velika avantura zvana život u USA. Danica i Nikola pišu toplo, iskreno, duhovito, ponekad tužno, zabavno, svega ima na njihovom blogu. Krenuo sam da čitam blog bukvalno od početka pa do zadnjeg posta koji su uneli pre neki dan. Blog započinje opisivanjem njihove prve nedelje na tlu Amerike. Opisuju kako se snalaze u velikoj tuđoj zemlji. Doživljavaju razne avanture, od potrage za odgovarajućim stanom, kupovinom nameštaja, mukom sa gradskim prevozom, Danicinom potragom za odgovarajućim poslom (Danica se živa namučila tražeći odgovarajući posao), opisuju kako je to naći se u drugoj zemlji, u gradu koji ima stanovnika više nego cela Srbija. Opisuju njihovo druženje sa našim ljudima u Americi, obilaze žurke, pišu o hrani, shopingu, selidbi, kupovini prvog auta i mukama sa kreditnom istorijom. Doživljavaju bukvalno kulturni šok i pokušavaju da se adaptiraju i prilagode novom životu uvek setno ističuli svoj Novi Sad i Sentu i izvodeći paralelu života u Srbiji i Americi.

Čitajući ovaj blog upoznao sam dvoje sjajnih, zanimljivih ljudi. Njihovo zanimljivo pisanje me je u nekim trenucima podsetilo da neki zanimljiv bestseler koji jednostavno ne ispuštate iz ruku kada krenete da ga čitate. Ja sam bukvalno pročitao ceo njih blog i očekujem da Nikola i Danica ne budu lenji i da nastave da pišu češće imajući u vidu obavezu prema nama koji čitamo njihov blog. Veliki pozdrav iz Srbije Novakovići.

Ne možeš noćima da spavaš, nemaš novca,

kao odmetnik od države, prinuđen da pozajmljuješ do besvesti.

Kloniš se nevolja, ali one tebe same pronalaze,

kafu nisi danima popio, a iz stana nisi danima izlazio.

Komunikacija se svela na internet, i po neko ako se smiluje.

I tako godine prolaze, a posao ni na vidiku.

I sam si sebi postao težak, u tom pritvoru,

koji si nevoljno napravio.

Evo mog tradicionalnog antikampanjskog teksta protiv duvanskog dima i cigareta. Tri godine je prošlo od kada sam ostavio cigarete i današnji dan predstavlja godišnjicu bez duvanskog dima koju obeležavam u vidu teksta koji pišem na blogu.

Slobodno mogu da kažem da posle tri godine od kada sam ostavio pušenje moj život izgleda potpuno drugačije. Cela filozofija hedonizma se promenila, sada to više nije cigareta i jutarnja kafa nego sam kafa u kojoj baš uživam. Pivo se takođe može piti bez cigarete. Posle ručka se može preživeti bez cigarete. Cigareta je postala deo istorije i nadam se da se više nikada neće vratiti u moj život.

Od kada je donet Zakon o zaštiti stanovništva od izloženosti duvanskom dimu i od trenutka kada je on počeo da se sprovodi stvari, konkretno na mom radnom mestu, su se promenile iz korena. Okoreli pušači među mojim kolegama su sa negodovanjem prihvatile činjenicu da više neće započinjati dan tako što će uz kafu pušiti dve tri cigarete u svojim kancelarijama. Vrlo brzo su uvideli da je to vreme prošlo i sada disciplinovano poštuju Zakon i ne puše u kancelarijama. Ne tako davno, sećam se gustog oblaka dima koji se mogao videti i omirisati na spratu gde se nalazi moja kancelarija. Sada toga više nema. Kolege pušači sada, očigledno saterani uza zid, pronalaze različite načine da konzumiraju cigarete ali to svakako nije više u radnom okruženju.

Ovaj pasus teksta posvećujem čoveku koji je napisao knjigu „Lak način da ostavite pušenje“ Alenu Karu. Fotokopija ove knjige, za koju nisam iskreno verovao da će mi pomoći da ostavim pušenje, se sasvim slučajno našla u mojim rukama. Jedan kolega je kopirao primerak ove knjige za sebe i ja sam ga zamolio da to isto uradi i za mene. On nikada nije pročitao svoj primerak, ja jesam i evo već tri godine  sam nepušač. Alen Kar je napisao odličnu knjigu, preporučujem je svakom pušaču koji je iskreno rešio da ostavi cigarete, mislim da je to dovoljan korak da se uz knjigu reši ove nezdrave navike.

Postoji na internetu jedno dragoceno mesto koje mi je pomoglo da stvari oko pušenja sagledam na jedan realniji način, da podelim svoju muku sa ostalima, i da poslušam priče bivših pušača i onih koji to tek treba da postanu. Na forumu elitesecurity.org se nalazi tema Odvikavanje od pušenja, iskustva, saveti koju treba da poseti svaki pušač koji planira da ostavi cigarete. Ova tema sadrži preko 700 komentara i pregledana je preko 120.000 puta. Preporučujem da je posetite.

Četvrtak je, na pauzi sam na kafi sa kolegom Ćilijem u lobiju hotela Holidej Inn u Majdanpeku. Svakog jutra tamo ispijamo kafu i provodimo pauzu u opuštajućem razgovoru. Sa recepcije se širi raskošan wifi signal i ja se nošalantno kačim na twitter. Vreme mi prolazi u laganom ispijanju kafe i čitanju timeline-a. Ima svega tu, duhovitih twittova, tu su vesti, nezanimljivi nagoveštaji PR događaja (PR-ovci su tako dosadni) i onda sam pročitao twitt sledeće sadržine:

Čitam twitt i ne mogu da verujem, Deda u Majdanpeku. Hm, pokupim se ja odmah i krenem ka kafiću Neptun koji se nalazi na sto metara od mog radnog mesta. A tamo, sa kolegama prosvetarima na kafe pauzi sedi i Deda. Priđem stolu, kažem izvinite što smetam, okrenem se ka Dedi i pogledam ga. Deda ustaje zbunjen, vidim razmišlja dok gleda u mene i u trenutku me prepoznaje i oslovljava nickom „Dezareooo!“. Zagrli me Deda srdačno uz široh osmeh.  Odvojili smo  se od njegovih kolega. Seli smo za susedni sto i za vrlo kratko vreme ispričali o velikom delu blogosfere i twittosfere. Slikala nas  je njegova koleginica i Deda je odmah okacio sliku na twitter. Nisam hteo da mu oduzimam vreme i odmah je pao dogovor da se vidimo na nekom od twittupova koji se često priređuju u Boru. Sve priče koje kruže o Dedi su istinite, on jeste jedna o najsvetlijih tačaka našeg internet neba, neposredan, nasmejan i duhovit. Konačno, bilo je pravo zadovoljstvo upoznati se sa njim i pade mi na pamet jedna lepa misao tog dana…“U svakom gradu u Srbiji možeš naleteti na nekog twitteraša. To je sjajna stvar.“

Kreiranje grupa na Facebook-u u zadnje vreme dobija na intezitetu. Pored gomile glupih i nebuloznih grupa koje se svakog dana pojave na ovoj društvenoj mreži pre određenog vremena osvanula je grupa koja mi je privukla pažnju. Grupa „Bilo jednom u Majdanpeku – Postavite ovde svoje stare fotografije“ predstavlja uspešan vid prisećanja građana Majdanpeka na neka stara vremena, na ljude, grad i sve ono čega više nema a ostalo je u sećanju. Juče sam više od sat vremena gledao stare slike Majdanpeka i ljudi u njemu i uživao u jednom novom iskustvu. Pravo je uživanje gledati kako se razvijao grad, kako su živeli ljudi, kako  naši sugrađani  koje poznajemo danas kao penzionere izgledaju na tim slikama pre više desetina godina. Nadam se da će ova grupa trajati dugo i da će dosta ljudi dati svoj doprinos stavljajući svoje fotografije. Autor grupe je Slaviša Jeremić i za njegovu ideju imam samo reči hvale. Nekad je potrebno tako malo da bi se ljudi animirali i da se svi osećamo lepo. Slave svaka čast.

Ovaj pravi vremeplov možete pogleda ti na sledecoj adresi Bilo jednom u Majdanpeku

Prvi blog post u ovoj 2011. godini bi mogao biti i najznačajniji. Rešio sam da govorim o intelektualnom kapacitetu. Ova vrsta kapaciteta je prilično devastirana kategorija u mom gradu. Ja živim u Majdanpeku, gradu koji se gasi i koji očigledno ima nedostatak ove vrste kapaciteta. Intelektualni kapacitet može da menja stvari na bolje, da pronalazi nove ideje i najbitnija njegova odlika je da gura ljude napred ka novim rešenjima.

Izvor: http://www.mindcontrol.se

Majdanpek definitvo nema više snage da zadrži intelektualni kapacitet u svojim rukama. Kvalitetni ljudi su već odavno otišli, mladi koji tek razvijaju ovu vrstu kapaciteta će otići i samo su retki primeri ljudi sa ovakvim kapacitetom među nama koji smo ostali a koji bljesnu s vremena na vreme. Jednostavno glib svakodnevnice i borbe za život su doneli depresivno ponašanje i negiranje pozitivnih ideja tako da mnoštvo guši dobre ideje pojedinaca, ruinira njihovu realizaciju i stvari gura unazad. Evo baš danas sam slušao jadikovke nekoliko drugara „kako su stvari stajale nekad, kako je bilo bolje“ i „kako je to u Švajcarskoj, Austriji, Nemačkoj“. Rešio sam da prekinem tu raspravu i upitao sam ih: „Ljudi ajde da se ostavimo prošlosti. Šta možemo da uradimo da promenimo stvari na bolje?“ Na moje jednostavno pitanje niko nije imao odgovor???

Nesumnjiva je činjenica da intelektualni kapacitet traži pozitivan stav i mnogo rada. Bez pozitivnog gledanja na stvari nema sigurne realizacije. Takođe, priprema ideja koje proizilaze iz intelektualnog kapaciteta i njihovo ostvarenje traže studiozan pristup i teško dostupne resurse kako bi se došlo do zacrtanog cilja. To je sve teže kada živite u maloj sredini koja predstavlja malu zatvorenu zajednicu, nepoverljivu prema novim idejama i prilično skeptična prema realizacijama koje nesumljivo donose nešto dobro. Ponekad se osvrnem oko sebe i zapitam se koliko je to ljudi spremno da se žrtvuje da se stvari promene na bolje, koliko je nas spremno da žrtvuje svoje vreme, energiju,  materijalna sredstva i okrene stvari u pravom smeru?

Intelektualni kapacitet ne poseduju svi pojedinci. Iako je redak ipak se da pronaći. Pojedinac koji poseduje ovu vrstu kapaciteta ima mogućnost da podstakne šire grupe ljudi da deluju u pravom smeru. Ako su stvari nejasne a potrebno je rešiti određene vrste problema koji se javljaju prilikom određivanja zacrtanog cilja, potrebno je ovakvim ljudima ostaviti odrešene ruke, pružiti im nesebičnu pomoć i pratiti ih sve do potpune realizacije. Ako se i primeti negativna pojava negiranja ostvarenja cilja od strane drugih grupa ili pojedinaca nosioci intelektualnog kapaciteta ne trebaju klonuti i moraju se žrtvovati zarad opšteg interesa i ispuniti zacrtani cilj. Ostvarenje cilja i njegove posledice otvoriće nove puteve za pozitivne akcije i šira zajednica će dobiti potvrdu da se stvari ipak mogu promeniti na bolje.

Jednom davno u srednjovekovnoj Kini, stari seljak učio je svog sina čitanju i pisanju. Kada je osetio da mu se primakao kraj starac dade svom sinu dve kutije, crnu i belu i reče mu:

-Sine, kada ti bude najteže u životu otvori belu kutiju a kada ti bude najlepše u životu otvori crnu kutiju.-

Ubrzo po starčevoj smrti, mladić krenu u svet u potrazi za svojom srećom. Dugo je putovao i traži posao. Nigde ga nije mogao naći, a novca koji je poneo da se prehrani bivalo je sve manje i manje. Na njegove vapaje i molbe niko nije odgovarao tako da je u jednom trenutku poželeo da skrati sebi muke i reši se bede. Tada se setio da u poderanoj torbi ima smotuljak sa dve kutije koje mu je podario otac. Izvukao je belu kutiju, otvorio je i na pirinčanom papiru stajalo je napisano:

-I to će proći.-

Rešio je da ne posustane i nastavio je da putuje dalje. Ubrzo je naišao na jedan grad u kome se na gradskom trgu skupila svetina koja je jako galamila. Očito se nešto dešavalo. Prišao je shvatio da narod nije znao šta piše na jednoj velikoj tabli. Pročitao je naglas da je ulaz na obližnju pijacu slobodan. Ubrzo se rasčula priča o tome pa ga je jedan bogati trgovac uzeo u svoju službu. Mladić je lepo napredovao, zaradio je veliko bogatstvo, kupio je sebi lepu kuću sa imanjem, oženio se i dobio decu.

Jednog dana setio se smotuljka u kome se nalazila crna kutija i setio se očevih reči. Sada je došao taj trenutak. Imao je sve što se poželeti može u životu i bilo je vreme da se otvori crna kutija. Pažljivo je otvorio i na parčetu pirinčanog papira je bilo napisano:

-I to će proći.-

Tranzicija u poslednjih dvadeset godina u Srbiji je dovela do velikih migracija stanovništva. Ljudi su odlazili trbuhom za kruhom tamo gde im je bilo bolje, gde su mogli da prehrane sebe i svoje porodice, ostvare svoje ambicije.  Majdanpečani su se tako selili u veće gradove, druge države, odlazili su na druge kontinente. Naš mali grad, zakukuljen negde u istočnoj Srbiji doživeo je da mu se prepolovi broj stanovnika. Već sam pisao o tome u blog postu „Drugi veliki talas odlaska iz Majdanpeka“. Od pisanja tog teksta dvojica ljudi koji su tada živeli u Majdanpeku, a moji su dobri drugari, su se odselili iz grada i rasuli se po Srbiji trbuhom za kruhom. Junaci ovog blog posta su, ipak, ljudi koji su ostali u Majdanpeku i svim onim malim mestima širom Srbije  kojima se obradujete kada dođete posle dugih odsustvovanja u svoj rodni grad.

Prijateljstva treba negovati, ne treba se prepustiti tokovima tranzicije koja nas surovo goni u potrazi za onim što nismo imali u rodnom mestu a potražili smo ga na nekom drugom. Treba ostati veran idealima prijateljstva i čuvati te ljude koji će nas uvek dočekivati kada se vratimo sa dugih putovanja po svetu. Ti ljudi su jedina veza koju imamo sa nekim vremenima koja su davno prošla a za koja nas vezuju lepe uspomene. Nemojte dozvoliti sebi da kada se vratite u svoj grad budete u prilici da nemate nikog koga bi videli i da u vašim sećanjima ti ljudi budu kao neke blede senke. Ja ne pišem olako ove redove, već sam se susreo sa nekim ljudima koji su na kratko došli kući ali nisu imali sa kime da se vide, čuju, popričaju uz kafu, jednostavno su izgubili svaki kontakt sa svojim prijateljima iz rodnog grada. Video sam u njihovim pogledima samo prazninu, kao da više nisu pripadali tu gde jesu, video sam samoću u njihovim pogledima.

Na kraju ovo blog posta savetujem sve one koji su otišli da ne dozvole sebi luksuz i zaborave rodni grad i svoje prijatelje u njemu. Ne dozvolite da vaš grad postane prazna ljuštura kada mu se vratite, da ulice kojima hodate budu prepune prikaza  ljudi koje ste poznavali nekada davno. Budite u kontaktu sa onima koji su ostali u rodnom gradu, bar to nije teško u vremenu kada se glavna komunikacija vrši putem interneta. Bićete srećniji kada te ljude sretnete prilikom vašeg dolaska u rodni grad, dani u njemu će vam biti ispunjeniji a vi  srećniji.

Na svakih pređenih 5.000 kilometara dođe trenutak kada menjam motorno ulje.  Da bi motor besprekorno radio potrebno je redovno menjati motorno ulje. Do pre izvesnog vremena sam slusao savete raznih poznavalaca automobila u vezi pitanja koje motorno ulje sipati u motor mog Jugića. Rešio sam da sam razbijem tu famu i da se samoedukujem u vezi ove teme.

Motorno ulje koje trenutno korisim je Valvoline SAE 15W – 40. Šta znače ove brojčano slovne oznake? Motorna ulja imaju viskozno temperaturnu zavisnost u rasponu od zimskih uslova, prilikom startovanja motora pa sve do najviših temperatura prilikom rada motora u letnjem periodu. Najširi opis viskozno-temperaturne zavisnosti predstavlja SAE (Society of atumotive engineers) kao međunarodni standard.

Motorno ulje prema SAE standardu je podeljeno na šest zimskih klasa viskoznosti (0W, 5W, 10W, 15W, 20W i 25W) i pet letnjih klasa viskoznosti 20, 30, 40, 50 i 60). W je oznaka za Wiscosity. Multigradno ulje (all season oils) sadrži napred navedene oznake, ceo raspon od zimskog ka letnjem. Ovde ću se zaustaviti na motornom ulju koje ja koristim SAE 15W – 40. Prva brojka je određena na osnovu tri parametra: maksimalnom dinamičkom viskoznošću na niskim temperaturama, maksimalnom graničnom temperaturnom pumpabilnošću i minimalnom kinematskom viskoznošću (mm2/s) na 100°C. Druga brojčana vrednost definisana je opsegom kinematske viskoznosti u (mm2/s) na l00°C i dinamičkom viskoznošću na 150°C pri visokim brzinama.

Kako se moj motor nalazi u opsegu od 25% – 75% radnih sati u odnosu na projektovani vek trajanja motora, znači radi se o srednje iskorišćenom motoru, stručnjaci preporučuju multigradno ulje SAE 10W-40 ili SAE 15W-40 u letnjim uslovima, ili SAE 5W-40 ili SAE 10W-40 zimi odnosno kao neku srednju vrednost SAE 5W-40 kroz celu godinu.

Na kraju kao rezime cele priče jedna kratka mudrost mog druga Ivana iz Kragujevca, inače vrsnog poznavaoca Zastavinih vozila koji celu priču u vezi motornih ulja koncizno zaključuje u jednoj rečenici „Ko maže, taj se vozi“. Redovno menjajte motorno ulje.

Gradonačelnik Niederzimmerna, malog mesta u Nemačkoj,  Christopher Schmidt-Rose je došao na originalnu ideju da prodaje udarne rupe na putu u svom gradiću.  Očigledno, bez dovoljno finansijskih sredstava da puteve i ulice u svog gradiću sanira, došao je na ideju da proda udarne rupe putem interneta. Cena jedne rupe je 50 evra.  Za vrlo kratko vreme sakupilo se i više novca nego što je potrebno da bi se sanirale sve udarne rupe.

Ova priča i ne bi privukla moju pažnju da nisam neobavezno gledao drugi dnevnik RTS-a i da nisam čuo opasku voditelja dnevnika koji na kraju reportaže mudro zaključuje:

-Koliko bi se samo para kod nas zaradilo.-