Pišem ovaj blog post – recenziju slušajući vanvremensku „Riders of the storm“ grupe The Doors, negde iza ponoći. Napisati recenziju za dokumentarac „When You’re Strange“ predstavlja pravo malo zadovoljstvo. Reditelj Tom Dicillo je uradio odličan posao. Ceo film prati jedna hipnotička atmosfera verno prenesena sredinom šezdesetih godina prošlog veka. Film je sastavljen od snimaka koji prate rad grupe od 1965.  do 1971. godine kada je Jim preminuo u Parizu. Kao centrala ličnost kroz ceo film provlači se Morrison, kao lepak koji je držao band na okupu, velika rock zvezda. Njegov haotični život lepo je prikazan za tih 6 godina koje su prikazane u filmu. Ovaj dokumentarac je prevashodno snimljen od slabo poznatih snimaka banda. Režija je odradila odličan posao i bukvalno gledanje ovog filma vas prenosi u vreme kada su Dorsi svirali. Narator u filmu je Johnny Depp koji neusiljeno pripoveda priču o bendu.

Film je protkan poezijom i harizmom Jima Morrisona. Ceo taj filmski predložak se temelji na radu ovog sjajnog umetnika. Jim je  predstavljao lepak koji je održavao Dorse na okupu. Sirova energija koja je samo na momente bila kanalisana od strane ostalih članova benda. Sam rad benda je prikazan na filmu. U početku karijere  Jim je zagonetan, nije toliko nagrižen alkoholom i drogama ali kako band ostvaruje uspeh Jim se menja, teško je kontrolisati njegov ego, postaje skandal majstor i bezobrazno provocira američki sistem vrednosti. Film obiluje nekim činjenicama u vezi benda koji su malo poznati javnosti ali takođe i dokumentarnim snimcima koji do sada nisu objavljivani u javnosti. Ovaj film će vam svakako približiti Dorse i Morrisona na jedan drugačiji način. Svakako je za preporuku da pogledate ovaj sjajan dokumentarac koji razbija celu koncepciju Hollywoodskih blockbustera i prikazuje nam život jednog rock benda i jedne rock zvezde na realan način.

Oficijelni sajt filma možete pogledati na ovoj adresi whenyourestrangemovie.com

Juče smo odlučili da posetimo Prerast, prirodni kameni most koji je  oblikovan milionima godina od strane same prirode. Nikada ga ranije nismo posetili, verovatno iz razloga što smo očekivali da je daleko i da se do njega teško stiže.  Pogrešili smo. Pitam se koliko je Majdanpečana posetilo Prerast? Smatram da ih je malo.

Prerast se nalazi u neposrednoj blizini Majdanpeka, 5 kilometara ka Donjem Milanovcu.  Tog dana je pobedila želja da se otkrije nešto novo i da se pobegne iz usijanog betona grada. Pretpostavljali smo da je Prerast daleko od puta i da se treba pešačiti nekoliko kilometara kroz gustu bukovu šumu i da se treba uspinjati uz neke hridine. U svemu smo pogrešili. Prerast se nalazi na samo 800 metara od puta i lako je stići do njega. Treba pregaziti na nekoliko mesta malu rečicu (ne znam joj ime) i stići do zadate destinacije. Ono što nam je odmah upalo u oči jeste činjenica da smo sreli nekoliko stranaca koji su se upravo vraćali sa Prerasta. Jbt. stranci ga posećuju a mi koji celog života nekoliko kilometara od ovog mesta, prvi put obilazimo ovu prirodnu lepotu. Packe je bio inicijator svega (Vanju i mene nije bilo teško nagovoriti da krenemo u avanturu), a kao razlog posete bila je emisija Jovana Memedovića koji je snimio  baš o Prerastu. U emisiji Prerast izgleda tako mali, gotovo da se svod ovog mosta može rukom dohvatiti ali kada smo se našli ispod njega, u trenutku smo se razuverili. Most je visok oko 150 metara i predstavlja impresivno delo prirode.

Ispod Prerasta protiče mala rečica koja pravi prirodne kade od kamena koje su nas takođe zainteresovale. Očas posla smo poskidali patike i krenuli bosim nogama kroz rečicu da se osvežimo. Packe je otišao korak dalje pa je rešio da se ceo osveži u jednoj širokoj kamenoj kadi.

Ono što je jako pokvarilo celokupan utisak je činjenica da je prilaz samom Prerastu jako težak, neobeležen, treba se probijati kroz gustu travu rizikujući da vas nešto ne ujede ili polomite nogu. Nadležni (pretpostvavljam da je to Turistička organizacija opštine Majdanpek), ništa nisu uradili po pitanju ovog problema. Na samom prilasku Prerastu nema table koja bi vas uputila ka njemu (u jednom delu šume izlazite na raskršće i tada treba da nastavite levo), i koja bi vam dala generalne informacije o ovom prirodnom fenomenu. Lepo je sve to predstaviti na slikama, brošurama, ali se o prirodnim lepotama treba brinuti i na licu mesta. Turistima treba omogućiti da na civilizovan način posete ono što im nudimo, nadam se da se oni stranci sa početka teksta nisu izgubili negde u šumi???

Scenaristički dvojac Srpskog filma Radivojević-Spasojević je duboko zaronio u dubine tamne strane ljudskog bića. Ljudi su očigledno napisali scenario koji je imao cilj da šokira gledaoca i da jednostavno postavi pitanje: „Koliko je zlo spremno da ode u svom pohodu protiv uvreženih pravila morala, građanskih vrednosti, zakona, etike….svega onog što ovo društvo drži na okupu da se ne raspadne u paramparčad?“

Dinamika ovog filma je neverovatna, vozi vas tako da od prve scene nabijate ubrzanje da bi se na samom kraju razbili o debeli betonski zid, koji želeli vi to ili ne, ne možete izbeći, udarac realnosti i sirove snage spucane u glavu. Šokirani ili ne, uplašiće vas činjenica da svet u kome živimo, nije idiličan kao porodica glavnog junaka na početku filma. Ne, taj svet je samo iluzija koju mi želimo i koja za tili čas može da se pretvori u najgoru noćnu moru.

Film je snimljen u idealnom okruženu tranzicione Srbije gde je danas prava umetnost preživeti a ostati normalan. Glavni junak u jednom trenutku filma i sam kaže da mu je glavni cilj, kada bi mu se ukazala šansa, da sakupi dosta love i da može da napusti Srbiju sa porodicom (cilj mnogih u ovoj napaćenoj zemlji). Međutim, to je samo pusti san, zlo koje obitava ovde, očigledno je previše jako, previše veliko i u svom haosu ruši sve brane ljudskosti i uništava život.

Hollywoodska produkcija i filmovi koji predstavljaju pandan „našem“ Srpskom filmu, „Saw“ i Tarrantinov „Hostel“ (pali su mi ovi naslovi na pamet) predstavljaju banalizovane loše kopije nasilja, bez upečatljive priče. Srpski film deluje kao zaokružena celina, ima logičan početak, šokantan kraj, i onu „dinamiku“ koju sam već naveo u prethodnim rečenicama. Zloupotreba dece koja je u neku ruku taboo tema u visokobudžetnoj produkciji na zapadu. U Srpskom filmu ova tema je inteligentno upotrebljena u cilju ostvarenja filmskog izraza i cilja režisera i scenarističkog dua. O glumcima neću pričati niti davati neko mišljenje ovo je film u kome su glumci jednostavno „film“.

Ovaj film je svakako pomerio granice horror žanra u Srbiji (ma koliko je taj žanr skrajnut i nepopularan među širokim narodnim masama). Ovaj film nije B produkcija i svakako predstavlja jedno reprezentativno filmsko ostvarenje koje već izaziva polemike i pozitivne kritike u svetu. Ovaj film je težak za gledanje a u isto vreme i intrigantan na način da ostanete prikovani uz ekran i da ga odgledate do kraja. Autori su ostvarili svoj cilj, napravili su ozbiljan film, zreo i krajnje neuobičajen, tako da se razlikuje od bilo kog filma snimljenog do sada. Ako želite dozu realnosti i da na trenutak zaboravite na šarene laže našeg života, da će biti bolje i da nam se smeši bezbrižna budućnost, morate odgledati ovaj film i okusiti sirov ukus života.

Nekoliko čitalaca entuzijasta časopisa Svet Kompjutera u prethodnih pet godina sproveli su akciju skeniranja svih brojeva časopisa, od prvog broja koji je izašao u oktobru 1984. godine pa do januara 1998. godine. Brojevi koji došli kasnije mogu se pronaci na oficijelnoj web strani časopisa na adresi www.sk.rs/ .

Na strani http://pc.sux.org/indexSK.html možete pogledati ovu obimnu arhivu koja pokriva celu jednu epohu koja se tiče računara i mnogo stvari vezanih za iste. Ako ste ljubitelj ovog kultnog računarskog časopisa svakako ćete svratiti do ove web arhive i pročitati neki od članaka, ako ništa drugo tako ćete odati poštovanje ljudima koji su obavili ovaj ogroman posao oko skeniranja i postavljanja sadržaja u vidu web arhive.

Ovaj blog počinjem sa hroničnim bolom u desnoj nozi a koji je posledica neke vrste uklještenja kičmenih živaca. Ja neću kao naš ministar zdravlja otići na operaciju diskus hernije i rešiti svoj problem u vezi leđa u nekoj od zemalja zapadne evrope već ću se prepustiti lokalnom iscelitelju koji će me osloboditi bolova metodom lečenja koja se prenosi u njegovoj porodici sa kolena na koleno.

Priključujem se akciji koju je za 07.07.2010. pokrenula drugarica blogerka Mahlat očigledno revoltirana bahatim ponašanjem ministra zdravlja i svim aferama koje prate njegov rad.

Ovo je link ka facebook grupi za davanje ostavke ministra zdravlja.

Evo i strane na kojoj se iznose podaci zašto ministar treba da podnese ostavku, strana je dobro argumentovana.