Sačekao sam da se slegnu utisci sa koncerta grupe Rammstein iz Beogradske Arene od pre dva dana. Mediji bruje kako je bilo do jaja, kako je svirka bila epska, ali evo jednog viđenja običnog posetioca iz partera Arene. Svrha ovog članka nije da pljujem bend Rammstein već da ukažem na neke stvari koje sam ukapirao „gledajući“ koncert. Rammstein nije kriv i njega izuzimam iz daljeg dela teksta.

Gde si bio? Na koncertu grupe Rammstein. Šta si radio  tamo? Paaa „gledao sam“ koncert!???

Da se ne lažemo, Rammstein su odsvirali koncert onako kako se od njih očekivalo, čak možda i bolje podstaknuti publikom koja ih je bodrila od prve do zadnje stvari. Ekipa iz Majdanpeka koja je pazarila karte za koncert nije se baš provela kako je očekivala. Očigledno iz neznanja, pazarili smo karte za parter ali nismo očekivali da nećemo videti ceo spektakl koji Rammstein ume da pruži. Uzalud sam se trudio da vidim šta se dešava na bili. Iz središnjeg dela Arene mogao sam samo da naslutim šta se dešava na sceni. Bubnjar koji je bio izdignut nekoliko metara iznad osnova bine se dobro video. Scenogravija iznad benda se videla odlično. Plamenovi su se videli odlično, lightshow je bio odličan, Til Linderman se nije video nikako.

photo: www.blic.rs

Što se tiče zvuka Arena je malo podbacila što se tiče nas „običnih smrtnika“ iz partera. Smatram da je zvuk bio odličan baš tu ispred bine ali samo tu. Arena je jedno neakustično zdanje, i daleko od toga je zvuk bio totalno loš, ali….znate ono kada vas svirka na koncertu oduva totalno, kada vam se prevrne stomak od gitarskih rifova i bass linije, a bubanj reže sve delove mozga.

Zadnji deo koncerta smo se nemoćni povukli do samog ulaza u parter na zapadnoj strani i nekoliko nas dovitljivih se popelo na metalnu konstrukciju kako bi bar bis odgledali i videli nešto od atmosfere na sceni (Janosh i Maki su se pokazali kao vešti climberi).  Kada se koncert završio došli smo do zaključka da koncert nije baš ispunio naša očekivanja, ne onako kako smo se nadali. Nije bilo loše ali nije bilo ni onako kako sam već napred u ovom članku naveo.  Trebalo je kupiti karte za tribine (Janosh je pre par meseci bio na koncertu Van Gogha u Areni na tribinama i nije imao zamerke na scenu i ono što se na njoj događalo ali nije bio zadovoljan zvukom). Zvuk se negde rasipao i gubio je žestinu. Kako god, bili smo na Rammstein-u i opet ćemo kada budu gostovali kod nas, ali ovoga puta pazarimo karte za tribine… parter sucks.

Jeff Bridges, taj stari holivudski lisac i šarmer konačno je uspeo da se dokopa svog Oskara za najbolju mušku rolu. U dirljivom i poetičnom filmu „Crazy Heart“ upoznajemo popularnog country pevača Bad Blake-a kome se polako i neumitno približava kraj karijere. On odrađuje slabo plaćene gaže po američkom srednjem zapadu i  živi od danas do sutra. Godine opijanja polako uzimaju svoj danak ali bez obzira na sve Bad poseduje neprolazni šarm koji isijava na sceni i van nje. U toku film upoznaje Jane (Maggie Gyllenhaal), samohranu majku malog dečaka Buddy-ja. Bad se vezuje sa njih i pokušava da se skrasi sa ovom porodicom. Ipak godine i godine pijančenja odbijaju mladu Jane od Bada i on uviđa da se mora promeniti kako bi uhvatio novi kurs i svom životu dao smisao.

photo: http://www.movie-theatres.info

Jeff Bridges je lepršavo odgulimo ovu ulogu, legla mu je kao čaša starog vina. Ostali učesnici da dodeli Oskara jednostavno ove godine nisu imali šanse protiv maestralnog Jeff-a. George Clooney i njegova prilično sterilna uloga u „Up in the air“, kao i neskriveno razočarenje prilikom proglašenja pobednika nemaju osnova. Treba pogledati ovaj film i iz još jednog razloga. Muzika je nagrađena Oskarom. Odlušajte baladu „Crazy Heart“ i pogledajte ovaj film, svakako zaslužuje svaku preporuku.

Sneg u Majdanpeku pada već puna dva dana. Prava zimska idila iako su svi u čudu,  sećajući se ranijih godina kada nikada nije ovoliko padao u vreme i oko 8. marta. Sreo sam se sa Draganom Paunovićem, slikarem koji živi i radi u Beogradu.  Izlazimo da popijemo piće i tu kreće naša priča. Dragan je mlad slikar čiji pun proboj na slikarsku scenu Srbije tek predstoji. O kakvom je talentu reč možete pogledati na njegovoj web prezentaciji www.draganpaunović.com. Razgovarali smo o slikarstvu, o galeristima, o tome kako prodati svoju sliku (neizbežni ekonomski aspekat priče, kako unovčiti svoje delo i poplaćati račune). Kao i za sve stvari u Srbiji, čovek da bi preživeo mora baratati raznim veštinama i biti spreman na kompromise i nekada na čist bezobrazluk kako bi ostvario svoje ciljeve. Ne sumnjam da će Dragan uspeti da ostvari svoje planove i da će ga njegove slike proslaviti. U razgovoru sa njim mi je napomenuo da će sredinom ove godine objaviti i strip u kome će se pojaviti likovi iz naše istorije ali u malo drugačijem ruhu nego što smo mi navikli na njih (lik Save Savanovića, Koštane, Karađorđa).

slika Dragana Paunovića

Kasnije nam se pridružuje Čedomir Telesković Čeda koga upoznajem sa Draganom. Pre mesec dana sam Čedi pokazao Draganov sajt. Odmah je slikar prepoznao slikara i imao je samo reči hvale za Draganom rad. Za razliku od Draganovog stila slikanja, Čeda je apstraktni slikar. Njegovi radovi su najbliži slikaru Jacksonu Pollocku. Čeda stvara sjajne apstrakne slike. Metali koje je celog života posmatrao kroz mikroskop (njegovo zanimanje je bilo metaluški tehničar) i njihov oblik na mikro nivou sada se projektuju na njegovim platnima. Prava je šteta što Čeda nema web sajt na kome bih mogao da podelim svoje uživanje u gledanju njegovih slika, ali to ćemo uskoro rešiti pošto je pao dogovor da uradim Čedi web sajt. Inače, Čeda stvara i sjajne vitraže i vitražna ogledala. Ovo je svakako dosta retka umetnička forma.

Na kraju bilo je pravo uživanje slušati razgovor dva slikara, provesti jedno popodne u njihovom društvu. Čeda i Dragan su se dogovorili da urade jedan zajednički projekat koji će na vašu žalost ostati tajna, bar do trenutka kada bude počela  njegova realizacija(stvar predostrožnosti, mnogo je loših ljudi koji bi gurali klipove u točkove). Naš sledeći susret je zakazan za Uskrs. To je bilo moje popodne provedeno sa slikarima. Sneg i dalje pada…

Moje prognoze su se ostvarile, za najbolji film na 82. dodeli filmske nagrade Oskar prograšen je „The hurt locker“ čiju sam recenziju napisao pre dva meseca. Bivša supruga i reditelj napred navedenog filma Catherine Bigelow je pokupila Oskara za najbolju režiju čime je zaokružena pobeda nad neprikosnovenim Avatarom James Camerona, najgledanijim filmom ikad.

Atmosfera na dodeli Oskara je bila prilično opuštena. Prošle godine je bila u žiži svetska ekonomska kriza, a ove godine su Steve Martin i Alec Baldwin stvorili pravu atmosferu i uspeli da sve prisutne nasmeju u par navrata do suza. Novinar koji je vodio dodelu Oskara na RTS-u je mnogo loše odradio posao. Poput retarda je po pokušavao da prevede ono što su prisutni govorili i sve me je podsećalo na titl filma koji kasni. Bolje da je ćutao. Za simultani prevod ovakve manifestacije svakako treba naći nekog ko je vispren, ko brzo prevodi i ko može da prenese svu atmosferu koju ovakva manifestacija nosi.

photo: http://www.yorkblog.com

Sve u svemu meni je ove godine zanimljiv sukob dva glavna filmska ostvarenja bivših supružnika Bigelow – Cameron. Iako je „The hurt locker“ niskobudžetni film a Avatar gigant koji gazi sve pred sobom, ipak me je ova drama u Iraku više privukla nego mega efektima nabudženi Avatar. Još jedna zanimljivost je ta da je ove godine nominovinano prvi put 10 filmova za kategoriju najbolji film. Glumica Sandra Bullock je ove godine proglašena za najgoru glumicu (Zlatna malina) za film „Sve o Stivu“ a takođe je osvojila nagradu Oskar za najbolju glumicu u filmu „The blind side“, što se nikada ranije nije desilo u istoj godini.

Svakako ću se potruditi da pogledam  „Crazy Heart“ sa Jeff Bridgesom (priča o ostarelom country pevaču), Matt Damon „Invictus“, Woody Harellson „The messenger“, Christopher Plummer „The last station“.

Gradonačelnik Niederzimmerna, malog mesta u Nemačkoj,  Christopher Schmidt-Rose je došao na originalnu ideju da prodaje udarne rupe na putu u svom gradiću.  Očigledno, bez dovoljno finansijskih sredstava da puteve i ulice u svog gradiću sanira, došao je na ideju da proda udarne rupe putem interneta. Cena jedne rupe je 50 evra.  Za vrlo kratko vreme sakupilo se i više novca nego što je potrebno da bi se sanirale sve udarne rupe.

Ova priča i ne bi privukla moju pažnju da nisam neobavezno gledao drugi dnevnik RTS-a i da nisam čuo opasku voditelja dnevnika koji na kraju reportaže mudro zaključuje:

-Koliko bi se samo para kod nas zaradilo.-