Tranzicija u poslednjih dvadeset godina u Srbiji je dovela do velikih migracija stanovništva. Ljudi su odlazili trbuhom za kruhom tamo gde im je bilo bolje, gde su mogli da prehrane sebe i svoje porodice, ostvare svoje ambicije.  Majdanpečani su se tako selili u veće gradove, druge države, odlazili su na druge kontinente. Naš mali grad, zakukuljen negde u istočnoj Srbiji doživeo je da mu se prepolovi broj stanovnika. Već sam pisao o tome u blog postu „Drugi veliki talas odlaska iz Majdanpeka“. Od pisanja tog teksta dvojica ljudi koji su tada živeli u Majdanpeku, a moji su dobri drugari, su se odselili iz grada i rasuli se po Srbiji trbuhom za kruhom. Junaci ovog blog posta su, ipak, ljudi koji su ostali u Majdanpeku i svim onim malim mestima širom Srbije  kojima se obradujete kada dođete posle dugih odsustvovanja u svoj rodni grad.

Prijateljstva treba negovati, ne treba se prepustiti tokovima tranzicije koja nas surovo goni u potrazi za onim što nismo imali u rodnom mestu a potražili smo ga na nekom drugom. Treba ostati veran idealima prijateljstva i čuvati te ljude koji će nas uvek dočekivati kada se vratimo sa dugih putovanja po svetu. Ti ljudi su jedina veza koju imamo sa nekim vremenima koja su davno prošla a za koja nas vezuju lepe uspomene. Nemojte dozvoliti sebi da kada se vratite u svoj grad budete u prilici da nemate nikog koga bi videli i da u vašim sećanjima ti ljudi budu kao neke blede senke. Ja ne pišem olako ove redove, već sam se susreo sa nekim ljudima koji su na kratko došli kući ali nisu imali sa kime da se vide, čuju, popričaju uz kafu, jednostavno su izgubili svaki kontakt sa svojim prijateljima iz rodnog grada. Video sam u njihovim pogledima samo prazninu, kao da više nisu pripadali tu gde jesu, video sam samoću u njihovim pogledima.

Na kraju ovo blog posta savetujem sve one koji su otišli da ne dozvole sebi luksuz i zaborave rodni grad i svoje prijatelje u njemu. Ne dozvolite da vaš grad postane prazna ljuštura kada mu se vratite, da ulice kojima hodate budu prepune prikaza  ljudi koje ste poznavali nekada davno. Budite u kontaktu sa onima koji su ostali u rodnom gradu, bar to nije teško u vremenu kada se glavna komunikacija vrši putem interneta. Bićete srećniji kada te ljude sretnete prilikom vašeg dolaska u rodni grad, dani u njemu će vam biti ispunjeniji a vi  srećniji.

Tog 03.02.2008. godine sam ostavio pušenje. Prošlo je tačno dve godine od tad. Posle 15 godina pušenja, elegantno i beskompromisno sam se oslobodio poroka. Kako sam to učinio? Za sve je „kriva“ jedna knjiga koja je učinila pravo čudo „Lak način da ostavite pušenje“ autora Allena Carr-a koja me je na čudesan način preobratila u nepušača posle samo 100 pročitanih strana. Iako sam i sam sumnjao u čudo, ono se ipak desilo.

Smatram da je čin ostavljanja pušenja za svakog pušača ličan, subjektivan. Pušio sam 15 godina i sada, nakon dve godine apstinencije, mogu da kažem da nije lako ostaviti ovaj porok. Sve se menja, navike i rituali koji su bili sastavni deo pušenja moraju nestati. Treba se izboriti sa krizama, treba uložiti mnogo truda, raditi na sebi, padati i ustajati da bi se pobedio ovaj porok. Činjenica je da je svaki ex pušač potencijalni pušač i dalje i da treba svakodnevno paziti da se ne poklekne u toj borbi.

Nakon dve godine od prestanka pušenja shvatio sam jednu gorku istinu. Pušači sa kojima sam se susretao u ovih dve godine su jako netoleratne osobe. Ima izuzetaka ali jako malo. Priznajem da sam i sam bio takav dok sam pušio, ali sada, iz ove vizure, vidim koliko je teško robovati cigaretama. Shvatio sam da svaka priča koja se vodi sa pušačima u vezi svakodnevnih situacija da mi npr. „smeta ako neko puši u mom stanu ili kancelariji“ dovodi do podsmešljivog stava prema meni. Na moje mučenje kada mi npr. ide dim u lice sagovornika na nekom javnom mestu a pušač to vidi, umesto da ugasi cigaretu on nastavlja nemilosrdno sa torturom. Najviše mi je žao male dece u okruženju pušača.

Kada se sve presabere, došao sam do zaključka da treba ulagati u svoju budućnost, u zdravlje za neke buduće dane kada treba biti spreman da se uhvatiš u koštac sa životom da da budeš zdrav, za sebe i svoju porodicu. Pušenje na duži period ruinira zdravlje, posledice nisu vidljive odmah ali svakako dolazi do njih. Ne želim da dajem savete pušačima koji čitaju ovaj tekst, ja sam svoju bitku dobio, ponosan sam na sebe i svakako sam postao bolji čovek zbog ovog čina.

Pišem ovaj blog post – recenziju slušajući vanvremensku „Riders of the storm“ grupe The Doors, negde iza ponoći. Napisati recenziju za dokumentarac „When You’re Strange“ predstavlja pravo malo zadovoljstvo. Reditelj Tom Dicillo je uradio odličan posao. Ceo film prati jedna hipnotička atmosfera verno prenesena sredinom šezdesetih godina prošlog veka. Film je sastavljen od snimaka koji prate rad grupe od 1965.  do 1971. godine kada je Jim preminuo u Parizu. Kao centrala ličnost kroz ceo film provlači se Morrison, kao lepak koji je držao band na okupu, velika rock zvezda. Njegov haotični život lepo je prikazan za tih 6 godina koje su prikazane u filmu. Ovaj dokumentarac je prevashodno snimljen od slabo poznatih snimaka banda. Režija je odradila odličan posao i bukvalno gledanje ovog filma vas prenosi u vreme kada su Dorsi svirali. Narator u filmu je Johnny Depp koji neusiljeno pripoveda priču o bendu.

Film je protkan poezijom i harizmom Jima Morrisona. Ceo taj filmski predložak se temelji na radu ovog sjajnog umetnika. Jim je  predstavljao lepak koji je održavao Dorse na okupu. Sirova energija koja je samo na momente bila kanalisana od strane ostalih članova benda. Sam rad benda je prikazan na filmu. U početku karijere  Jim je zagonetan, nije toliko nagrižen alkoholom i drogama ali kako band ostvaruje uspeh Jim se menja, teško je kontrolisati njegov ego, postaje skandal majstor i bezobrazno provocira američki sistem vrednosti. Film obiluje nekim činjenicama u vezi benda koji su malo poznati javnosti ali takođe i dokumentarnim snimcima koji do sada nisu objavljivani u javnosti. Ovaj film će vam svakako približiti Dorse i Morrisona na jedan drugačiji način. Svakako je za preporuku da pogledate ovaj sjajan dokumentarac koji razbija celu koncepciju Hollywoodskih blockbustera i prikazuje nam život jednog rock benda i jedne rock zvezde na realan način.

Oficijelni sajt filma možete pogledati na ovoj adresi whenyourestrangemovie.com

Juče smo odlučili da posetimo Prerast, prirodni kameni most koji je  oblikovan milionima godina od strane same prirode. Nikada ga ranije nismo posetili, verovatno iz razloga što smo očekivali da je daleko i da se do njega teško stiže.  Pogrešili smo. Pitam se koliko je Majdanpečana posetilo Prerast? Smatram da ih je malo.

Prerast se nalazi u neposrednoj blizini Majdanpeka, 5 kilometara ka Donjem Milanovcu.  Tog dana je pobedila želja da se otkrije nešto novo i da se pobegne iz usijanog betona grada. Pretpostavljali smo da je Prerast daleko od puta i da se treba pešačiti nekoliko kilometara kroz gustu bukovu šumu i da se treba uspinjati uz neke hridine. U svemu smo pogrešili. Prerast se nalazi na samo 800 metara od puta i lako je stići do njega. Treba pregaziti na nekoliko mesta malu rečicu (ne znam joj ime) i stići do zadate destinacije. Ono što nam je odmah upalo u oči jeste činjenica da smo sreli nekoliko stranaca koji su se upravo vraćali sa Prerasta. Jbt. stranci ga posećuju a mi koji celog života nekoliko kilometara od ovog mesta, prvi put obilazimo ovu prirodnu lepotu. Packe je bio inicijator svega (Vanju i mene nije bilo teško nagovoriti da krenemo u avanturu), a kao razlog posete bila je emisija Jovana Memedovića koji je snimio  baš o Prerastu. U emisiji Prerast izgleda tako mali, gotovo da se svod ovog mosta može rukom dohvatiti ali kada smo se našli ispod njega, u trenutku smo se razuverili. Most je visok oko 150 metara i predstavlja impresivno delo prirode.

Ispod Prerasta protiče mala rečica koja pravi prirodne kade od kamena koje su nas takođe zainteresovale. Očas posla smo poskidali patike i krenuli bosim nogama kroz rečicu da se osvežimo. Packe je otišao korak dalje pa je rešio da se ceo osveži u jednoj širokoj kamenoj kadi.

Ono što je jako pokvarilo celokupan utisak je činjenica da je prilaz samom Prerastu jako težak, neobeležen, treba se probijati kroz gustu travu rizikujući da vas nešto ne ujede ili polomite nogu. Nadležni (pretpostvavljam da je to Turistička organizacija opštine Majdanpek), ništa nisu uradili po pitanju ovog problema. Na samom prilasku Prerastu nema table koja bi vas uputila ka njemu (u jednom delu šume izlazite na raskršće i tada treba da nastavite levo), i koja bi vam dala generalne informacije o ovom prirodnom fenomenu. Lepo je sve to predstaviti na slikama, brošurama, ali se o prirodnim lepotama treba brinuti i na licu mesta. Turistima treba omogućiti da na civilizovan način posete ono što im nudimo, nadam se da se oni stranci sa početka teksta nisu izgubili negde u šumi???

Scenaristički dvojac Srpskog filma Radivojević-Spasojević je duboko zaronio u dubine tamne strane ljudskog bića. Ljudi su očigledno napisali scenario koji je imao cilj da šokira gledaoca i da jednostavno postavi pitanje: „Koliko je zlo spremno da ode u svom pohodu protiv uvreženih pravila morala, građanskih vrednosti, zakona, etike….svega onog što ovo društvo drži na okupu da se ne raspadne u paramparčad?“

Dinamika ovog filma je neverovatna, vozi vas tako da od prve scene nabijate ubrzanje da bi se na samom kraju razbili o debeli betonski zid, koji želeli vi to ili ne, ne možete izbeći, udarac realnosti i sirove snage spucane u glavu. Šokirani ili ne, uplašiće vas činjenica da svet u kome živimo, nije idiličan kao porodica glavnog junaka na početku filma. Ne, taj svet je samo iluzija koju mi želimo i koja za tili čas može da se pretvori u najgoru noćnu moru.

Film je snimljen u idealnom okruženu tranzicione Srbije gde je danas prava umetnost preživeti a ostati normalan. Glavni junak u jednom trenutku filma i sam kaže da mu je glavni cilj, kada bi mu se ukazala šansa, da sakupi dosta love i da može da napusti Srbiju sa porodicom (cilj mnogih u ovoj napaćenoj zemlji). Međutim, to je samo pusti san, zlo koje obitava ovde, očigledno je previše jako, previše veliko i u svom haosu ruši sve brane ljudskosti i uništava život.

Hollywoodska produkcija i filmovi koji predstavljaju pandan „našem“ Srpskom filmu, „Saw“ i Tarrantinov „Hostel“ (pali su mi ovi naslovi na pamet) predstavljaju banalizovane loše kopije nasilja, bez upečatljive priče. Srpski film deluje kao zaokružena celina, ima logičan početak, šokantan kraj, i onu „dinamiku“ koju sam već naveo u prethodnim rečenicama. Zloupotreba dece koja je u neku ruku taboo tema u visokobudžetnoj produkciji na zapadu. U Srpskom filmu ova tema je inteligentno upotrebljena u cilju ostvarenja filmskog izraza i cilja režisera i scenarističkog dua. O glumcima neću pričati niti davati neko mišljenje ovo je film u kome su glumci jednostavno „film“.

Ovaj film je svakako pomerio granice horror žanra u Srbiji (ma koliko je taj žanr skrajnut i nepopularan među širokim narodnim masama). Ovaj film nije B produkcija i svakako predstavlja jedno reprezentativno filmsko ostvarenje koje već izaziva polemike i pozitivne kritike u svetu. Ovaj film je težak za gledanje a u isto vreme i intrigantan na način da ostanete prikovani uz ekran i da ga odgledate do kraja. Autori su ostvarili svoj cilj, napravili su ozbiljan film, zreo i krajnje neuobičajen, tako da se razlikuje od bilo kog filma snimljenog do sada. Ako želite dozu realnosti i da na trenutak zaboravite na šarene laže našeg života, da će biti bolje i da nam se smeši bezbrižna budućnost, morate odgledati ovaj film i okusiti sirov ukus života.

Nekoliko čitalaca entuzijasta časopisa Svet Kompjutera u prethodnih pet godina sproveli su akciju skeniranja svih brojeva časopisa, od prvog broja koji je izašao u oktobru 1984. godine pa do januara 1998. godine. Brojevi koji došli kasnije mogu se pronaci na oficijelnoj web strani časopisa na adresi www.sk.rs/ .

Na strani http://pc.sux.org/indexSK.html možete pogledati ovu obimnu arhivu koja pokriva celu jednu epohu koja se tiče računara i mnogo stvari vezanih za iste. Ako ste ljubitelj ovog kultnog računarskog časopisa svakako ćete svratiti do ove web arhive i pročitati neki od članaka, ako ništa drugo tako ćete odati poštovanje ljudima koji su obavili ovaj ogroman posao oko skeniranja i postavljanja sadržaja u vidu web arhive.

Ovaj blog počinjem sa hroničnim bolom u desnoj nozi a koji je posledica neke vrste uklještenja kičmenih živaca. Ja neću kao naš ministar zdravlja otići na operaciju diskus hernije i rešiti svoj problem u vezi leđa u nekoj od zemalja zapadne evrope već ću se prepustiti lokalnom iscelitelju koji će me osloboditi bolova metodom lečenja koja se prenosi u njegovoj porodici sa kolena na koleno.

Priključujem se akciji koju je za 07.07.2010. pokrenula drugarica blogerka Mahlat očigledno revoltirana bahatim ponašanjem ministra zdravlja i svim aferama koje prate njegov rad.

Ovo je link ka facebook grupi za davanje ostavke ministra zdravlja.

Evo i strane na kojoj se iznose podaci zašto ministar treba da podnese ostavku, strana je dobro argumentovana.

Australijski band Wolfmother su jedina dobra stvar koja mi se desila danas. Pre otprilike godinu dana sam naleteo na jednom tv muzičkom kanalu na njih, bila je neka priča u vezi snimanja spota koji su tada radili i tu su me razvalili svojom svirkom. Zapamtio sam samo da je u njihovom nazivu reč wolf, ne znam iz kojih razloga ih tada nisam potražio na internetu i cela priča je od tada pala u zaborav. Jutros sam naleteo slučajno na ovaj band na youtube-u i opet sam doživeo rock’n'roll udar u glavu. Motherwolf stvarno praše svojom svirkom, a sada da vidimo ko su ti momci?

Wolfmother su osnovani u Sidneju, Australija 2000. godine a činili su ga Andrew Stockdale (ovaj čuvavi u sredini) i Chris Ross (desno na slici) i Myles Heskett (levo) do 2008. godine kada je u bandu ostao samo Stockdale koji okuplja novu ekipu oko sebe i nastavlja sa radom.  Prvi album objavljuju tek 2005. godine pod naslovom Woman za koji 2007. dobijaju gremy nagradu a sa tog albuma se izdvaja istoimeni singl „Woman“

a takodje i stvar „Joker & The Thief“

Wolfmother izvode retro hard rock ali se svakako u njihovoj muzici osećaju jaki uticaji brith pop scene devedesetih godina. Pevač i frontman Stockdale ima glas koji podseća na glas Roberta Planta iz Cepelina. Njihove pesme ulaze u uvo već na prvo slušanje, kao da se radi o hitovima koje ste znali celog života a ne kao da su snimljeni pre pet godina. Ako želite da sebi priuštite malo neobuzdane i nekanalisane energije, pogotovu ako vam nedostaje poleta, preslušajte napred navedene stvari kao i ceo muzički opus ovog banda koji svakako zavređuje pažnju.

Više o bandu možete saznati na oficijelnom sajtu i putem wikipedije.

U junskom broju sveta kompjutera naleteo sam na zanimljiv prikaz web strane audiotool.com. Na ovoj strani možete da komponujete svoju muziku uz pomoć intuitivne flash aplikacije. Koliko god zvučalo neozbiljna ova moja tvrdnja da se može napraviti iole ozbiljna muzička stvar, moje iskustvo je bilo neverovatno. Posle par odgledanih tutorijala na youtube.com gotovo u trenutku sam bio spreman da uradim par house loop-ova koji su zvučali vrhunski.

Ceo projekat oko audiotool-a je počeo pre otprilike dve godine kada su njegovi tvorci došli na ideju da svako zaslužuje priliku da stvara muziku putem svog browsera. Posle par uspelih prezentacija razvojni tim je zasukao rukave i za ovih dve godine postojanja program je doživeo deset ozbiljnih izmena (update-a) da bi se došlo do finalne verzije 1.0 Firestarter.Celu priču  pokreće Adobe Flash engine. Kada napravite svoj loop možete ga slobodno podeliti sa svim ljudima na mreži, a možete ga zadržati za sebe i objaviti ga kao svoje autorsko delo , pritom poštujući licencu koju razvojni tim zagovara (nema besplatnih a dobrih stvari danas). Ovaj projekat svakako zavređuje pažnju i svakako bi trebali da se poigrate sa ovom aplikacijom, biće to kvalitetno utrošeno vreme na netu gde ćete se za trenutak odvojiti od društvenih mreža koje preferirate.

Vratim se nekad mislima u prošlost i setim se nekih sjajnih filmova koje sam gledao sa uživanjem. Jedan od takvih je i Point Break iz 1991. godine sa Kianu Rivsom i Patrikom Svejzijem u glavnim ulogama. Zanimljiva je činjenica da sam se ovog filma setio iz razloga što ga je režirala ovogodišnja dobitnica nagrade oskar za režiju Ketrin Bigelou a koju sam predstavio u tekstu koji sam napisao u januaru ove godine, ovde na blogu The hurt locker . Beše to sjajno vreme, početak devedesetih kada ništa nije obećavalo da će se dešavati ovako turbulentne godine koje su nas prilično desetkovale, kulturno, emocionalno i na svaki drugi način.

Point Break iz 1991. godine je adrenalinski hit koji sam pre par dana ponovo pogledao i opet se oduševio celim konceptom filma.  Sjajno kadriranje i koncept celog scenarija koji se provlači kroz film me je kao i uvek poneo. Cela ta naivna priča o dobrim i lošim momcima je tako lepo zapakovana, gotovo da je ta imbecilna priča koja se provlači kroz film glavna odrednica osamdesetih godina koje su bile prebogate ovakvim ostvarenjima klasičnog holivudskog adrenalinskog filmskog blockbustera. Kako god, ja sam oduvek voleo ovakve filmove, junaci moje mladosti su likovi koji su u isto vreme i banalni i heroji gubitnici, pomalo trivijalni, ali zar nisu to takva vremena bila, ko se bre zanimao nekim teškim temama, sve je bilo ok, imalo se para, trošilo se na sve i svašta, živelo se lagodno pa su se i takvi filmovi gledali.

Radnja filma se odvija na zlatnim obalama Kalifornije gde banke pljačka banda zvana Ex-Presidents. Mladi FBI agent Johnny Utah (Kianu Rivs) dobija zadatak da sa svojim kolegim Angelo Pappas (Gary Busey) da udje u trag ovoj bandi i da ih pohapsi. Tragovi ih vode na plaže Kalifornije i svet surfera.  Tu upoznaje Bodija (Patrik Svejzi) harizmatičnog vodju jedne grupe surfera i poalo kako film napreduje među njima se gradi jedno kompleksno prijateljstvo koje se urušava saznanjem Johnny-ja da je Bodi zapravo vodja bande Ex-Presidents koja finansira svoje surfovanje preko cele godine pljackanjem banaka.

Ako zelite da se opustite uz ultimativno zezanje,  sjajno snimljenje scene surfinga, sky divinga i jurnjave automobilima svakako bi trebali da pogledate ovaj odlican adrenalinski akcioni film.